• 
Svetski Tendorju Aikido Seminar u Japanu!
O svojim utiscima iz Japana pišu:
Aleksandar Nikolić - Tendorju Aikido klub Vrbas
Aleksandar Nikolić
Tendorju Aikido Vrbas
Na početku ovoga teksta bih pre svega želeo da vam prenesem svoje iskreno zadovoljstvo kao i osećaj počastovanosti zbog ukazane mogućnosti da posetim Japan i budem podučavan od strane jednog od poslednjih živih i iskrenih budoka u Japanu, Sensei Kenđi Šimizua.
Mogućnost koja se ukazala meni kao i ostaloj jedanestorici sjajnih ljudi koja je naporno i predano trenirala i polako ulazila u tajne i smisao treniranja aikidoa, događaj je kojim se retko ko može ponositi. Zbog svega toga prve uvodne reči ovoga teksta upućujem Milanu Veličkoviću, Milanu Miletiću, Draganu Škariću, Mitru Vujoviću (našem velikom prijatelju iz Crne Gore), Radiši Milovanoviću, Marku Stošiću, Ranku Stošiću, Martinu Pavliku, Miroslavu Radosavljevu, Danku Mikiću i Aleksandru Pavloviću, kao i zaista sjajnom Sensei Watanabeu, Sensei Nagaiju, Sensei Satou, Sensei Nakamuri kao i uvek nasmejanoj i fenomenalnoj Birgit Lauenštajn i Wakasensei Kenti Šimizu, a posebu zahvalnost želeo bih da izrazim čoveku zbog koga svi vredno treniramo i učimo aikido, Sensei Kenđi Šimizu.
Po planu putovanja polazna tačka bio je Novi Sad, ali obzirom da put vodi ka Budimpešti u ranim jutarnjm satima oko 03.00, kombi pun vedrih i pomalo uspavanih srpskih aikidoka pokupio me je u Vrbasu i uputili smo se ka aerodromu Ferihegy u Budimpešti, odakle nas je čekao let za Cirih. Sve je teklo po planu. Strožije aerodromske kontrole malo su nas usporavale u našem cilju da što pre stignemo u Tokio, ali ništa nam nije teško padalo.
Uz manja zakašnjenja, po lepom i sunčanom danu za nepunih 1 čas i 30 minuta leta sleteli smo u Cirih gde nas je čekao veliki airbus, avion švajcarske avio kompanije SWISS AIR. U 13.30h po lokalnom vremenu poleteli smo za Tokio. Iako je let trajao nešto više od jedanaest časova, prisustvo entertainment centra na svakom sedištu, sa mogućnošću gledanja filmova, slušanja muzike kao i korišćenje raznih drugih sadržaja, sa povremenim kratkim dremkama, isprekidanim čestim obilascima ljupkih stjuardesa koje su posluživale hranu i piće, brzo je prošao. Najzad, posle nešto više od jedanaest sati leta prvo što smo ugledali od japanskog tla bilo je ostrvo Sado. Znali smo da smo blizu. Nedugo zatim, uz nagli zaokret aviona ugledali smo tle najvećeg japanskog ostrva Honšua, a zatim je avion dotakao čvrsto tle aerodroma Narita, koji je, uzgred budi rečeno, veći od mog rodnog mesta. Uz brzo iskrcavanje našli smo se na carinskoj kontroli, što je u prvi mah izgledalo razočaravajuće jer se u jednom trenutku stvorila grupa od preko 500 ljudi i sama pomisao od višečasovnog čekanja obeshrabrivala nas je, ali kod organizovanih i preciznih Japanaca za nepunih pola sata sve je bilo gotovo. Brzo smo pokupili stvari i uputili se ka železničkoj stanici predhodno kupivši „PASMO“ karticu koja predstavlja neku vrstu kreditne kartice sa mogućnošću putovanja metroom, železnicom ili bus prevozom. Uz nekoliko presedanja metro linijama stigli smo do četvrti Sangenđaja i odmah se uputili prema Tendokan dođou, u želji da što pre pozdravimo naše domaćine.
Uz toplu dobrodošlicu Sensei Šimizua, odmah je naručena hrana za sve nas. Prvi japanski obrok toliko nam je prijao da smo svi zajednički uživali u dođou. Pošto nije bilo vremena za gubljenje, brzo smo se oprostili sa Senseijem, Birgit i Vaka-senseijem (mladi učitelj) Kentom Šimizuom i uputili se u naš apartman koji se nalazi na otprilike 2,5km od dođoa. Brzo smo našli zgradu i ušli u iznajmljeni apartman na 12 spratu koji je imao nepunih 40m²! Odmah smo se raspakovali uzevši samo najneophodnije stvari za keiko (trening) i odmah se uputili nazad ka dođu. Umor u prvi mah nismo osećali i vrlo predano smo trenirali oba večernja treninga. Nakon treninga, u dođou smo ostavili prilično mokre dogije i uputili se put stana kako bi dovršili raspakivanje i usput nešto pojeli. Inače u Tokiju kao i na delu četvrti Komazava-daigaku i Sangenđaje, gde smo bili smešteni, nalazi se dosta malih restorana u kojima se može obedovati. Hrana za naše uslove nije jeftina, ali nije ni preskupa s obzirom da se radi o jednoj od najvećih svetskih metropola, tako da za nekih 600 do 1000 jena možete sasvim pristojno jesti. Naravno, opet zavisno od izbora hrane. Obroci su drugačiji od naših standardnih ali pretežno je to hrana sa sličnim sastojcima kao i srpska, izuzev začina koji su karakteristični za japansku hranu, poput soja sosa, wasabija, đumbira i sl., a u sastavu obroka dominiraju pirinač, testenine, pohovano povrće, morska riba, piletina ili pak japanska govedina, sa neizostavnom i vrlo ukusnom miso supom. U svakom slučaju, vrlo brzo se adaptirate na japansku hranu koja je mnogo hranljivija i zdravija od naše.
Obzirom da smo kao grupa bili brojni, a na malom prostoru, odmah smo se dogovorili oko raspodele obaveza, tako da smo formirali kućni budžet za nabavku neophodnih potrepština kao što su hrana i posuđe, kao i način i raspodelu obaveza oko spremanja stana. Sve je funkcionisalo besprekorno, što je iznenađujuće, uzimajući u obzir da i pored međusobnog poznanstva nikada nije bilo prilike da se družimo duži vremenski period, ali slična i ista interesovanja učinila su da svi dišemo istim plućima i jednostavno smo delovali kao jedno telo sa dušom.
U želji da udahnemo Japan punim plućima narednog dana uputili smo se u jedan od mnogih onsena („onsen“=japanska banja). Kada smo stigli u banju, opuštanje u toploj vodi od 44°C obezbedio nam je osećaj blaženstva, a posebno nam je prijalo kupanje u toploj vodi u prirodi po kišovitom danu. Boravak u banji je posebno iskustvo i svako ko poseti Japan, a nije posetio onsen, ne može reći da je osetio pravi Japan. No nakon istinske uživancije, klope i kratke dremke u prostorijama onsena uputili smo se na dva večernja treninga. Treninzi su bili sjajni, dosta dinamični, a svaki od Senseija pokušavao je da nas uzme pod svoje, naravno ni mi ih nismo izbegavali i hvatali smo se u koštac. Polako smo uz savete naših domaćina popravljali i ispravljani naše nedostatke u tehnici i odmah iste primenjivali u radu. Ta posebna radna atmosfera u kojoj svi predano treniraju, pokušavajući da prave što manje buke i omogućavaju drugima da vežbaju time što odmah ustaju bez nepotrebnog zadržavanja na tatamiju, jedna je od mnogih posebnosti Tendokan dođoa i vežbanja Tendorju aikidoa. U dođou svi su jednaki i svako svakome pokušava da pomogne u radu. Sensei Šimizu koji je vodio većinu treninga uvek se trudio da tehniku što bolje prezentuje i objasni, a na treninzima koje je prepuštao drugim senseijima da vode, je uvek bio prisutan u grupi koja je bila u dođou ili bi sedeo u seizi. Kasnije tokom praktikovanja tehnike Sensei Šimizu je u laganom obilasku posmatrao rad svakog pojedinca ali zaista svakog i pažljivo nam korigovao nedostatke tokom rada na tehnici. Često se dešavalo da skoncentrisani na objašnjenja senseija koji su prezentovali tehniku, po završetku, ne obraćajući pažnju na to ko sedi pored nas, reijem pozovemo partenera na rad, kad iznenada pored nas sedi Sensei Šimizu koji nas uz blagi smešak usmeri na nekog drugog. Takve anegdotice pratili su često treninge koje smo pohađali i to samo pokazuje koliko smo svi iskreno i istinski bili skoncentrisani na objašnjenja, a sve u želji da što bolje razumemo i korigujemo nepravilnost u našem radu. Po završetku treninga uz što kraća zadržavanja pod tuševima i svlačionicama zbog velikog broja ljudi, krenuli smo put apartmana jer su nas očekivali jutarnji treninzi za koje smo morali ustajati oko 04.30h. Vremenom, potreba za snom bivala je sve veća tako da smo gledali da što manje vremena trošimo na nepotrebno.
Zbog kratkog vremenskog intervala između večernjih i jutarnjih treninga, dogi nije uspevao dovoljno da se prosuši, valjda i zbog toga što je skupio gomilu znoja sa naših tela pa je jutarnje oblačenje bilo propraćeno blagom jezom što zbog svežeg jutra što zbog mokrog i hladnog dogia. No, vežbe zagrevanja brzo su u drugi plan bacile dogi tako da smo opet uz gomile znoja sa naših lica odradili jutarnje treninge. Nakon svakog treninga, zbog poštovanja prema prostoru u kome se vežba, kao i održavanja higijene, svi vežbači uzimali su vlažne krpe i svako se bez obzira na zvanje, godine ili pol prihvatao brisanja tatamia i celog dođoa.
Kako smo od svih učesnika velikog seminara mi stigli prvi u Japan bilo nam je zadovoljstvo da pomognemo u pripremama za održavanje istog. Tako smo po završetku jutarnjeg treninga u subotu dobili obaveštenje da ćemo svi zajedno u nedelju krenuti put poluostrva Izu, preko planinskog kraja Hakone, u oblast Šizuoka pokraj gradića Šimoda u Kannon-onsen banju (www.the-okami.jp/e/htm_eng_ryokan/es_kannononsen.htm). U nedelju smo poranili i sa kolima Sensei Satoa i Nagaija, zajedno sa Waka-senseijem, uputili se u Kannon-onsen gde nas je očekivao Sensei Šimizu koji je zbog obaveza krenuo dan ranije. To je bila i prilika da kroz duži put autoputem i lokalnim putevima vidimo i upoznamo, sem Tokija, i kontinentalni deo Japana. Ono što vas na prvi utisak fascinira je da je sve na svom mestu, čisto i sve tako skromno. Kod Japanaca je dosta primetna skromnosti u svemu, kako u ponašanju tako i u pogledu materijalnog posedovanja i uređenja svog životnog prostora.
Tokom putovanja pravili smo više pauza ali trenutci odmora na peščanoj plaži koju su zapljuskivali talasi, kao i sam pogled na veliko plavetnilo Pacifika, sve nas je napunilo dodatnom energijom. Iako je mesec oktobar, mnoštvo Japanaca je trenutke svog slobodnog vremena koristilo za kupanje i surfovanje po okeanu. Udahnuvši opojni okeanski vazduh i usput zabeleživši ovaj predivni trenutak fotoaparatima, uputili smo se ka našem konačnom odredištu, Kannon banji.
Kada smo stigli, prelepi pejzaži i svež planinski vazduh Kannon banje osvežili su nas nakon višečasovnog putovanja. Sa dobrodošlicom Sensei Šimizua uputili smo se do prvih prostorija za ručavanje gde smo se svi uz zajednički obrok okrepili, a nakon toga uputili ka dođu da bi smo ga uredili i pripremili za predstojeći veliki seminar. Svi su se svojski prihvatili posla, i mi kao i naši domaćini Japanci, tako da smo do večernjih sati vredno radili i dobrim delom priveli posao kraju. Međutim, Sensei Šimizu je oko 20.00 časova prekinuo radove, rekavši da smo svi dosta uradili za danas i da je sad vreme opuštanju i uživanju, a to je značilo, pravac banja ;))).
Kako je topla voda Kannon-onsena koja se crpi sa 2000m dubine sa PH vrednošću od 9,5 izvukla sav umor iz naših tela teško se može preneti rečima, ali nakon 40-tak minuta istinske uživancije i opuštanja u prirodnom ambijentu, morali smo požuriti da ne bismo zakasnili na večeru. Obučeni u tradicionalna japanska kimona „yukate“, stigli smo u prostoriju za večeru u pravom samurajskom ambijentu. Uz još jednu toplu dobrodošlicu Sensei Šimizua nazdravili smo obavljenom poslu i pristupili večeri koja je, uzgred budi rečeno, bila SAVRŠENA. U ukusu raznovrsnih jela prelepo dekorisanih poput sašimija, tempure, slatkog povrća pa sve do onih jela kojima ni sam ne znam nazive, uživala su sva naša čula.
Posle večere uputili smo se u prostoriju za druženje gde smo uz vino, koje je inače bilo poklon od Sensei Nagaija, pričali i šalili se sa Sensei Šimizuom, Waka-senseijem, Birgit Lauenštajn, Sensei Satoom i Nagaijem. Prijatno druženje se produžilo do kasno u noć, ali čekao nas je nezavršen posao pa smo se za to veče morali oprostili i uputiti u svoje apartmane. Međutim, još pod utiskom predivne banje, malo smo izmenili plan i na brzaka se još jednom, u kasnim noćnim satima, okupali u toplim bazenima Kannon -onsena. Ponovo rođeni utonuli smo u san u roku od par sekundi. Predivan dan ostao je iza nas ali utisci ni dan danas ne blede.
Jutarnje ustajanje usledilo je oko 6.30h. Obučeni u yukate ponovo smo sa našim domaćinima obilno doručkovali i uputili se da završimo započeti posao oko uređenja dođoa. Do podneva sve je bilo sređeno. Dođo se blistao, a mi smo bili zadovoljni što smo obavili veliki posao i pomogli u pripremama za seminar i obeležavanje 40 godina podučavanja Sensei Šimizua Tendorju aikidoom.
Nažalost, približio se povratak u Tokijo, ali zadovoljni i sa saznanjem da ćemo se sedam dana kasnije ponovo vratiti na ovo predivno mesto, spremili smo se i krenuli put Tokija.
Narednih sedam dana u Tokiju vredno smo trenirali. Prisustvovali smo svakom treningu i uvek koristili priliku da vežbamo sa Japancima i senseijima. U slobodnim trenucima iskoristili smo priliku i da turistički obiđemo Tokio. Tako smo obišli Meiđi-đingu hram, poslovnu četvrt Šinđuku, od Asakuse turističkim brodićem obišli smo Tokijski zaliv, posmatrali prelepi Tokio noću sa Tokijo tauera („Tokyo tower“) - pandan Japanske ajfelove kule gde sa 250m visine može uživati u prelepoj noćnoj panorami Tokija i niz drugih interesantnih mesta, ali pričati o svakom pojedinačno tražilo bi mnogo prostora, zbog toga, savet je da ove lokacije obavezno obiđete.
Krajem druge nedelje boravka u Japanu, polako su počeli da pristižu i ostali gosti iz raznih delova sveta. Prvo je stigla grupa iz Nemačke sa preko 60 ljudi. Problem je predstavljao nedovoljno veliki prostor Tendokan dođoa da primi sve one koji su želeli da treniraju. Ljubazni Japanci smanjili su broj dolazaka na svoje treninge kako bi gostima omogućili dovoljno prostora za treniranje. Međutim, sve veći broj gostiju koji je dan za danom dolazio iz Belgije, Danske, Francuske, Poljske, Rusije, Meksika, Singapura, Slovenije i drugih zemalja, smanjivao je još više prostor za vežbu, iako sam dođo ima oko 120m2 tatamija. Međutim, samo neko nenaviknut na japanske uslove života i rada, poput mene, mogao je da pomisli da praktični i vrlo organizovani Japanci nailaze na problem. Sensei Šimizu iako zadovoljan zbog velikog broja gostiju izvinio se što je prostor za vežbu ograničen i zadao je za rad tehnike koje se rade bez mnogo padova, a odnose se u glavnom na hvatove mune-tori, ryote-tori ili katate ai-hanmi i katate gyaku-hanmi i sl., pritom, prisećajući se vremena kada je bio učideši kod Osensei Morihei Uešibe kada se na vrlo malom prostoru tadašnjeg Hombu dođoa pojavljivao veliki broj ljudi. Osensei tom prilikom takođe je skretao pažnju da se aikido može vežbati i na vrlo malom prostora sa vrlo efikasnim tehnikama.
U jutro 12.10.2009. organizovani u tri autobusa, plus oni sa ličnim prevozom uputili smo se ka Kannon-onsenu i početku velikog seminara koji je bio prvi u nizu dešavanja povodom obeležavanja 40-godišnjice podučavanja Sensei Šimizua Tendorju aikiodoom. Naši domaćini su ne samo obezbedili prevoz, nego su mislili i na sve druge pojedinosti kako bi gostima put učinili što prijatnijim. Tako je izabrana ruta na kojoj smo obišli niz spomenika i objekata iz bogate japanske istorije, poput dvorca Odavara.
Putovanje autobusom potrajalo je znatno duže nego što je to bilo prošli put kolima, što zbog čestih zaustavljanja radi odmora što zbog turističkih obilazaka, tako da smo u banju stigli u kasnijim popodnevnim satima.Bilo je dovoljno vremena da se raspakujemo i pripremimo za početak seminara. Početku seminara prisustvovalo je niz zvanica među kojima i par političara koji su pročitali pismo čestitke premijera Japana gospodina Jukio Hatojame. Nakon pozdravnih reči Šimizu senseija započeo je seminar sa prvim večernjim treningom. Šta reći o seminaru, a ne opisujući svaki trenutak vremena u kojem sam kao i moje kolege članovi Tendorju aikido saveza Srbije istinski uživao, zajedno sa svim ostalim učesnicima seminara, osećajući se privilegovano što mogu prisustvovati ovom veličanstvenom događaju u fenomenalnom okruženju Kannon-onsena.
Jutarnji i večernji treninzi odvijali su se u prijatnoj i harmoničnoj atmosferi dok je boravak u banji bio prošaran čestim posetama banjskim kupatilima i prilično obilnim tradicionalnim japanskim obrocima. Mogu reći da su nas četiri dana boravka u banji pomalo razmazila hedonističkom atmosferom. Večernja druženja omogućila su bliže kontakte i stvaranje novih prijateljstva sa ljudima iz drugih zemalja. Na večernjim druženjima, nama bliski Meksikanci umeli su da sa par muzičkih nastupa sjajne Lorene i Raula, izmame gromoglasne aplauze, dok nas je Šimizu Sensei počastvovao sa par starijih snimaka koje smo zajednički gledali na video-bimu. Na seminaru Šimizu Sensei nam je ispričao i priču kako se uopšte dogodilo da se napravi jedan takav dođo u nepristupačnom delu planinske oblasti poluostrva Izu i otkud da se seminar baš tu dešava. Ovu prelepu priču ostavićemo za neki drugi put kako bi potencijalnom čitaocu ovih redova zagolicali maštu kako bi i ubuduće pratio i čitao nove tekstove.
Uz objašnjenje tehnika Sensei Šimizu nam je skretao pažnju koliko je važno ojačati svoj centar tela, ojačati svoj ki, ne obitavati u formi tehnike jer forma ne omogućuje dalje napredovanje i dublje razumevanje suštine aikidoa. TO JE ONO ŠTO UČENJE TENDROJU AIKIDOA I ŠIMIZU SENSEIJA IZDVAJA KAO ISTINSKOG PRAVOG I RETKOG BUDO MAJSTORA DANAŠNJEG JAPANA. Zbog toga izražavam još jednom moju duboku zahvalnost i veliko poštovanje čoveku koji se ceo svoj život bavi budoom i što sam bio u mogućnosti da od tako velikog čoveka i sam učim aikido.
Šimizu Sensei je znao da tokom treninga ispriča i poneku priča o Osenseiju Morihei Uešibi, često praveći paralele između dvojice savremenika, utemeljivača Judo-a sensei Đigoro Kana i osnivača aikidoa Osenseija Morihei Uešibe, koji su izuzetno uvažavali jedan drugog, pa je čak sensei Đigoro Kano pred kraj svog života poslao četvoricu svojih najboljih učenika kod Osenseia Morihei Uešibe da izučavaju aikido, govoreći da je Aikido istinski Budo. Eto koliko je bilo međusobno poštovanje između ova dva velika čoveka, koji su ostavili značajni trag u japanskom kulturnom nasleđu.
Poslednjeg dana seminara, domaćini su za nas pripremili roštilj u bašti banje. Desetak prepunih stolova raznih specijaliteta od mesa do morskih plodova, povrća i testenina, učinile su atmosferu toliko opuštenom i prijateljskom da smo do kasnih večernjih ili bolje reći ranih jutarnjih časova svi zajedno pevali pesme, što naše izvorne i starogradske, što sa Rusima, Nemcima, Meksikancima i Japancima pevušeći njihove, tako da je logorska vatra gorela do kasnih večernjih sati grejući sve oko nje i ovakvo druženje činila prijatnim po svežoj planinskoj pomračini. Naravno, sve smo to još dodatno začinili kasno noćnom posetom toplim izvorima znajući da se ujutro opraštamo od njih i ovog mira koji nam je tako prijao protekla 3 dana. U četvrtak 15.10. bilo je vreme da napustimo banju.
Po povratku u Tokio, u naredna četiri dana, do kada je najveći broj gostiju ostajao u Japanu, domaćini su odlučili da dnevno budu po četiri treninga, s tim da se može pohađati samo jedan, s obzirom na velik broj ljudi koji je želeo da trenira u Tendokan dođou. Nas dvanaestorica odlučilo je da napravi pauzu na jedan dan kako bi drugima oslobodili prostor za vežbu, na čemu su nam domaćini ljubazno zahvalili. To je bila prilika da se po prelepom danu poseti Kamakura, stara prestonica Japana. Kamakura je predivna i kako stupite na njeno tle, tj. tle starih zen hramova, vreme se vraća par stotina godina u nazad. Obilazeći zen hramove i beležeći svaki detalj prelepe arhitekture, našli smo vremena da posetimo i grob osnivača Šotokan karatea Funakoši Gičina.
Šetajući duž kamenitih staza i ulica Kamakure okruženi prelepom prirodom, obilazili smo zen hramove ali smo uspeli obići samo deo, jer nas je ambiciozni plan obilaska terao da nastavimo dalje.
U turističkom gradiću Kamakura prošetali smo stazom sa špalirom starog drveća trešnje. Lepota cveta trešnje u rano proleće kada japanci slave praznik sakure ostavljala bi vas bez daha. U Kamakuri smo obišli i par antikvarnica kojih ima u izobilju u ovom turističkom mestašcu. Pažnju nam je privukla antikvarnica sa par prelepih primeraka katana u kožnom povezu. Tu smo napravili i kratku pauzu za ručak, a nakon ručka uputili smo se u gradić Hase kako bi posetili čuvenu statuu Bude iz Kamakure. Impozantna statua visine oko dvadeset metara ostavila nas je bez daha, pa smo iskoristili priliku da se tu zajednički slikamo i ovekovečimo ovaj trenutak vremena.
Nakon posete Budinoj statui uputili smo se dalje ka obali Tihog okeana prema ostrvcu Enošima. Put morskom obalom Danka, Miću i Martina nije ostavio ravnodušnim, kao ni nas ostale, ali samo su trojica najhrabrijih već u sveži sumrak, skinuli odeću sa sebe i zaplivali ka pučini. Ovako hrabar čin kupanja privukao je pažnju i nekolicine Japanca koji su se tu našli u šetnji. Odmah su potegnuli za svojim fotoaparatima i uz smešak zabeležili i za njih ovaj neobičan momenat.
Kratko zadržavanje na plaži i brzi odlazak sa ovog prelepog mesta ražalostio nas je ali danu još nije bio kraj i požurili smo ka poluostrvu Enošima. Uske ulice Enošime prepune turističkih sadržaja i mnoštvo hramova, nažalost, nisu sačekali naš kasni dolazak jer većina ih radi samo do 16.00 časova. Međutim nama to nije smetalo da prošetamo i razgledamo lepote ovog ostrva. Inače na ovom ostrvu živi veliki broj mačaka koje po ulicama Enošime slobodno šetaju. A mačke, tu niste mogli videti mace, su bile mačketine veličine piroćanskih medveda! (hahaha). Kako se dan bližio kraju umor nas je savladavao, ali ipak se nismo predavali. Posetili smo još jednu od znamenitih turističkih mesta, luku Jokohama, sa planom da to bude i završno mesto u ovom prelepom danu. Prelep pogled na Jokohamu noću i to sa sedamdasetog sprata Landmark tauer zgrade u kojoj se nalazi Skaj-garden observatorija (Sky-Garden) do koje se stiže najbržim liftom na svetu. Pogled sa 69 sprata do kojeg lift stiže za samo 44 sec., a koji u jednom trenutku dostiže i najveću brzinu od 750m/min, izmamio nam je osmehe sa već umornih lica. Ubrzanje koje nam je začepilo uši i light šou unutar lifta koje prati ovo kratku putovanje, učinilo nas je kao putnike Enterprise-aiz Star Trek-a.
Pošto se u blizini nalazila i kineska četvrt, nismo odoleli da na kratko obiđemo i ovu turističku lokaciju. Na brzaka smo večerali u kineskom restoranu i uputili nazad ka Tokiju i našem kvartu Komazawa-daigaku. U jedan sat posle ponoći završila se naša osamnaest sati duga pešačka tura. Noge nas nisu više držale, ali smo bili svi pod prelepim utiskom svega što smo obišli i videli. Međutim, jutarnji trening nas je čekao, a onako umornima samo nam je san trebao, tako da smo se samo strovalili u krevete i zaspali blaženim snom.
Iako još umorni i nedovoljno naspavani, na jutarnjem treningu dali smo sve od sebe da se posledice jučerašnje avanture ne odraze na naš rad. Kako je bilo moguće pohađati samo jedan trening, a znajući da se narednog dana sprema i završna proslava u Ginza Aster restoranu i da nema treninga, svi smo se potrudili da odradimo dobar trening. Dan je prolazio u iščekivanju proslave tako da smo svi odmarali i spremali se za naredni dan. Naši domaćini su nas prethodnog dana zamolili da se na dan proslave ranije pojavimo i pomognemo oko pripreme samog događaja što nam je pričinjavalo zadovoljstvo, jer kod naših domaćina imamo toliko poverenja da nam povere i tako ozbiljne zadatke. Svi su se istinski potrudili da se sve uredi za prijatan boravak i početak proslave u velikoj sali Ginza Aster restorana, pomogli sa pripremanjem tatamija i drugih sadržaja neophodnih za kratku prezentaciju aikidoa od strane Šimizu Senseija.
Ovom prilikom želeo bih da spomenem da je proslavi pored niza visokih zvanica iz kulturnog, političkog i poslovnog života Japana, prisustvovala i njegova ekselencija bivši ambasador Japana u Srbiji gospodin Tadaši Nagai, koji trenutno živi i radi u San Francisku i koji je specijalno za ovu priliku posetio Japan i Tokio. Gospodin Nagai je da podsetim jedan od najzaslužnijih ljudi koji je Tendorju Aikido savezu Srbije omogućio donaciju od 1200m² novog tatamija u vrednosti od 45.000 evra, prepoznajući u našem savezu prave vrednosti i želju za produbljivanje kulturološke saradnje naše dve zemlje. Ovo je bila još jedna prilika da se vidimo sa njegovom ekselencijom gospodinom Tadaši Nagaijem i da mu prenesemo naše pozdrave do nekog novog viđenja u Srbiji ili Japanu.
Sama proslava nakon kratke prezentacije dečije grupe iz Tendokan dođoa, kao i prezentacije Sensei Šimizua sa Sensei Nagaijem i Waka-sensijem Kentom Šimizuom, protekla je u prijatnoj atmosferi, začinjena obiljem vrlo ukusne hrane i pića. To je bila prilika da se razmene i kontakti sa drugim ljudima koje smo već kroz treninge i druženja upoznali, tako da su se ostvarila i nova prijateljstva. Na kraju smo se pozdravili sa većinom prisutnih gostiju koji su narednog dana napuštali Tokio u želji da ponovno viđenje bude na nekom od seminara u Srbiji, na šta su svi pozitivno reagovali što je nas u mnogome obradovalo. Hteo bih napomenuti da nas je Šimizu Sensei u više navrata spominjao pa i u svečanom govoru na završnoj proslavi, govoreći o poteškoćama na koje kao društvo i pojedinci nailazimo ali da nas to nije pokolebalo da kao dvanaestočlana grupa dođemo u Japan i učimo Budo, iskreno žaleći što se Budo nije vežbao više na prostoru bivše Jugoslavije jer bi bar delimično mogao sprečiti sve nedaće koje su nas zadesile. Prijatni trenutci na druženju u Ginza restoranu polako su se bližili kraju tako da smo druženje nastavili sa našim prijateljima Meksikancima u Karaoke klubu, znajući da je naredni dan, dan odmora pa smo sebi dozvolili i malo opuštanja.
Kao što sam spomenuo, ponedeljak je dan za odmor u Tendokan dođou, tako da smo Ranko, Marko i ja odlučili da posetimo Kodokan dođo za Judo. Kodokan smo brzo našli ali nažalost nije bilo treninga. S obzirom da se većina treninga poklapa sa našim treninzima u Tendokanu bili smo uskraćeni zadovoljstva da posmatramo i jedan od keikoa u Kodokanu. Na povratku iz Kodokana smo naišli na jedan sjajan Budo-shop i upamtili ga za buduće posete.
Narednih dana zajedno sa gostima iz Hamburga vredno smo vežbali i učili aikido od Sensei Šimizua i naših domaćina. Kako je većina gostiju napustila Japan nije bilo gužve, tako da je bilo dovoljno prostora za ozbiljniji trening. Dani su brzo prolazili, a pri kraju boravka dosta smo vremena provodili u samom dođou. Stizali smo dosta ranije od vremena predviđenog za početak treninga i trudili smo se da uvek pomognemo oko spremanja. Moja velika želja je bila i da posmatram i učim kako se vode dečiji treninzi tako da sam u dođo stizao dosta ranije, čak po tri sata pre regularnih treninga, sve u želji da što više naučim. Između treninga u Tendokan dođou, uspeli smo da nađemo vremena da posetimo i posmatramo jedan od jutarnjih treninga u Aikikai Hombu dođou, gde nas je na ulazu pozdravio sensei Yokota koji je često posećivao bivšu Jugoslaviju.
O treningu i utiscima o Aikikai hombu dođou neki dugi put, mada mogu reći da je počev od atmosfere pa do svega ostalog sve drugačije nego u Tendokan dođou. Nakon treninga osetio sam olakšanje i zadovoljstvo što mogu trenirati i učiti od Sensei Šimizua. U povratku, svratili smo do prodavnice čuvene marke IWATA za izradu dogija i malo razgledali njihov asortiman. Naša sledeća stanica bio je prelepi park Rikugi-en pa zatim park u Ueno, čuveni Tokijski park sa mnoštvom drvoreda trešnjinog drveta.
Kako je dan odmicao požurili smo kući kako bi se pripremili za večernje treninge. Sledećeg dana odlučili smo da posetimo i veliku riblju pijacu Cukiđi. Tu možete videti raznorazne vrste okeanskih riba iz velikih dubina. Iako nismo baš poranili na vreme za licitaciju ribe, ipak smo uspeli da vidimo dosta toga. Priča je suvišna jer samo slika može više reći.
Kako je vreme prolazilo i bližio se kraj nedelje, samim tim i odlazak kolega iz Hamburga, Ekart Hemkemajer nas je sve pozvao na proslavu svog rođendana, tako da se okupila jedna grupa od oko tridesetak ljudi da zajednički proslavi Ekartov rođendan. Na proslavi je prisustvovao i jedan poseban japanski gospodin, Korejuki-san. Dozvolićete mi da na ovom mestu posvetim malo pažnje ovom gospodinu, a videćete i zbog čega. Mada sam i ranije želeo da Korejuki-sana spomenem ostavio sam par reči za kraj. Korejuki-san je jedan izvanredni 90-togodišnjak.
Da, dobro ste pročitali. Ovaj stari japanski gospodina ima devedeset godina i još vežba aikido. Neko neupućen bi pomislio da samo dolazi na treninge, tj. prisustvuje im, ali prevario bi se svako ko bi tako razmišljao. Korejuki-san svaki trening odradi kao mladić. Imao sam čast i zadovoljstvo da na više treninga vežbam sa njim i mogu reći da sam ispočetka tempo koji je nametnuo Korejuki-san sa iznenađenjem pratio. Njegov mladalački duh i vitalnost koju zaista ni kod koga nisam do sada imao prilike da vidim, oduševila me je. Ovaj gospodin me je od početka opčinio i sa njim sam stvorio jedan poseban prijateljski odnos. Korejuki-san mi je postao posebno drag mada me je malo ražalostila vest da je zbog problema sa kukovima od lekara dobio zabranu daljeg vežbanja. Korejuki-san je i pored bolova, pod injekcijama prisustvovao seminaru na Izu, ne želeći da propusti jedan tako važan događaj. Na kraju našeg boravka Korejuki-san nam je svima podelio poklone, a ja sam imao čast da među retkima dobijem poseban poklon furoshiki (maramu sa tradicionalnim Japanskim motivima).
Korejuki-san, domo arigato gozaimashita (Korejuki-san, hvala vam puno).
Došla je i poslednja nedelja našeg boravka u Japanu. Svi gosti iz raznih delova sveta vratili su se svojim kućama i svojim dođoima, samo su srpske aikidoke ostale da vredno treniraju i pokušaju da ugrabe još nešto od tajni aikidoa. Mislim da su nam ovi poslednji treninzi i najviše prijali jer su svi već bili u punoj kondiciji sa dosta treninga iza sebe. Ono što je najvažnije, nekako smo tehniku počeli studioznije da radimo, finije, možda čak i sa ki-em, bar mi se tako činilo. Kao da smo bili na pravom početku. Malo je komplikovano za objasniti i to se možete osetiti samo kroz ozbiljno vežbanje aikidoa. Većina nas je ovu poslednju nedelju iskoristila uglavnom samo za treniranje dok je samo nekolicina još obilazila grad u završnoj kupovini poklona za najbliže. Uspeli smo još samo da u poslednjoj nedelji u laganoj šetnji posetimo kvart Asakusa na kome se nalazi Senso-đi hram i petospratna pagoda.
Te poslednje nedelje u želji da se odužimo našim domaćinima odlučili smo da ih sve pozovemo na večeru ali Sensei Šimizu je samo odgovorio da je tako nešto nepotrebno i umesto toga spremljena je za nas posebna večera u Tendokan dođou. Te večeri svi smo jeli, pili i šalili se, onako prirodno, ljudski, iskreno kao da se znamo od davnina i kao da nas ne razdvaja ili bolje reći spaja 10.000 km. Te večeri Sensei Šimizu je zaista bio raspoložen i ukazao nam je posebnu čast. Imali smo priliku da vidimo poseban kakeđiku („kakejiku“=kaligrafski natpis ili slika) koja se koristi samo za kangeiko („kangeiko“=hladni trening), jednonedeljne hladne treninge sredinom meseca januara. Nekoliko trenutaka opčinjavala nas je lepota ove kaligrafije na kojoj su još bili vidljivi tragovi mastila koje je kapalo sa četke kojom je bila ispisivana kao i tekstura tatamija koji se nalazio ispod nje. Ova kaligrafija stvorena je od stane monaha Shinkyo Suzukija iz hrama Rjutaku-đi u Mišimi. Sensei nam je ispričao da se tvorac ove kaligrafije nakon ispisivanja i sam čudio lepoti iste neverujući da je on to ispisao.
Narednog dana, u petak 30. oktobra odradili smo i poslednje večernje treninge. Nakon treninga Sensei Šimizu nam se zahvalio na jednomesečnom boravku, druženju i vrednom vežbanju, ukazujući da se aikido u Srbiji znatno popravio i skrećući pažnju da kada se vratimo, nastavimo da vredno i uporno treniramo onako kako smo trenirali u Tendokan dođou. Pomalo svi smo bili tužni što se ova nezaboravna poseta Japanu privela kraju i što nećemo biti u mogućnosti da, bar do nekog sledećeg susreta, osetimo atmosferu Tendokan Hombu-dođoa. Na kraju smo se oprostili sa Sensei Šimizuom, sjajnom Birgit, Waka-senseiem Kentom, Sensei Watanabeom i Satoom, sa željom da se što pre vidimo i to u martu mesecu na seminaru u Novom Sadu.
Svojim domovima smo se uputili 31. oktobra. Povratak do kuće trajao je oko 18 sati, neprestanog puta. Povratak u Srbiju samo je produbio nostalgiju za boravkom u Japanu, ali otvorio je prostor da svako od nas što bolje prenese što većem broju ljudi ono što je video i naučio a to je i cilj, da pomognemo jedni drugima. Japan je tu i čeka na nas!
Šta reći ili kakvu poruku preneti nakon posete Japanu!? Za mene je to neprocenjivo iskustvo koje će u mnogome promeniti moj odnos prema mnogim stvarima. Isto tako, doživljaj koji će biti zabeležen u mojim sećanjima za ceo život. Ali to će biti, nadam se, prva od mnogih poseta Japanu koje će uslediti. Ako je i bilo kakvih sumnji, a nije ih bilo, sada su odagnate, ja sam našao put i svog učitelja aikidoa za ceo život i za mene se aikido može učiti samo od jednog čoveka, od Sensei Kenđi Šimizua. Želim da vam prenesem još samo jednu stvar: ne postoji laganu put ni do čega. Ukoliko se čovek ne namuči oko nečega ni nagrada onda nije vredna, ali Aikido se ne vežba radi nagrada ili pohvala, on se naporno i ozbiljno trenira zbog svakog od nas, svako od nas je važan i svako može da dâ svoj doprinos boljem razumevanju između ljudi. Zbog toga ne odustajte, vredno i ozbiljno trenirajte kako bi ste duhovno ojačali i pomogli ljudima u svom okruženju da i oni nađu svoj put.
Sa dubokim poštovanjem,
Aleksandar Nikolić,
Vrbas, novembar 2009.
Martin Pavlik -Tendorju Aikido Novi Sad
Martin Pavlik
Tendorju Aikido Novi Sad
Tek kad smo seli u avion Cirih – Tokio poverovao sam da ne sanjam i da ćemo ipak videti Japan i ispuniti nešto o čemu sam maštao sve ove godine.
Iskustvo i impresije koje smo doneli sa sobom su „neprepričljive“ i verovatno neponovljive. Čitav aranžman - nas dvanaestorica, trideset dana u Japanu, spavanje u stanu od 39 kvadrata i prisustvo na preko 60 treninga, je sam po sebi neverovatan i jedinstven. Kada se na to doda činjenica da se sve dešavalo u srcu prvog svetskog megapolisa – Tokiju, gradu čiji je broj stanovnika nemoguće reci čak ni približno (informacije idu od 8 miliona za uži centar Tokija, pa do 39 miliona za grad sa okolinom), dobijate recept za jednu od najzanimljivijih avantura koja vam se može dogoditi u životu.
Boravak i treninzi u Tendokanu pod budnim nadzorom osnivača Sensei Kenđi Šimizua i njegovog trenerskog tima učinili su da se moj pogled na aikido potpuno promeni. Otvorili su mi mnoga vrata, ukazali na mnoštvo stvari koje nisam ni naslućivao da postoje. Prvi put u životu sam imao priliku ne samo da učim od najboljih, nego i da s njima iz dana u dan treniram i da ih bolje upoznam. Vaka-sensei Kenta Šimizu, Sensei Vatanabe, Nagai, Sato, Nakamura su svako na svoj specifičan način uspeli da mi prenesu toliko puno o aikidou da ce mi trebati godine da to znanje usvojim.
Ako bih morao da izdvojim jednu stvar kao najvažniju iz mnoštva koje sam naučio to bi svakako bila ozbiljnost i rešenost kojom oni pristupaju svakoj sekundi treninga. Na taj način vaše telo mnogo brže i kvalitetnije usvaja tehnike, čula su vam izoštrenija i spremnija, kondicija mnogo veća, a um otvoreniji i spremniji da uči.
Već sad planiram i nadam se sledećem odlasku u Tendokan, na izvor.
Miroslav Radosavljev - Tendorju Aikido Novi Sad
Miroslav Radosavljev
Tendorju Aikido Novi Sad
Prvi put u Japanu!!!
Kako to još uvek čudno zvuči!!!
Kada se samo setim da smo se ne tako davno dogovarali o odlasku. Sve do samog polaska nisam puno razmišljao o Japanu. Dan ili dva pred put imao sam blagu tremu, ali istog momenta kada sam ušao u kombi koji je trebao da nas odveze na aerodrom u Budimpeštu, sve je nestalo i priča zvana Japan počela je da poprima svoj oblik.
Posle obilaska nebrojeno interesantnih mesta i isto toliko interesantnih događaja mislio sam da će mi glava pući od mnoštva informacija, međutim, sada kada je sve gotovo kao da i nisam bio tamo i neka čudna praznina u meni. Čini mi se da još nisam ni svestan gde sam bio. Trebaće mi dosta vremena da saberem utiske, sagledam celokupnu sliku i pokušam da istu tu priču što verodostojnije ispričam. Najbitnije je da sam po povratku zadržao osećaj sa treninga u Tendokanu i da taj osećaj zadržim što je moguće duže kao i da ga podelim sa svima. To je nešto što je bilo sakriveno sve do trenutka dok nisam naišao na ekipu Senseia (Sensei Watanabe, Nagai, Sato i Kenta) koja je svojim radom taj dobar osećaj probudila u meni i ne samo u meni nego i u drugima. Prijatni i predusretljivi, a po potrebi oštri i autoritativni. Ne ostavljajući puno prostora za razmišljanje, trudili su se da nam u svakom trenutku pokažu šta i kako treba da se uradi. Nekada na lakši, a nekada i na teži način. Moram priznati da nije bilo nimalo lako, padova na pretek, umor i znoja na litre.
Prva nedelja je prošla zaista brzo. Bilo je naporno, ali izuzetno zanimljivo i poučno. Kada nismo imali treninge šetali smo po gradu i trudili se da posetimo što vise interesantnih mesta. Može se reći da smo imali trening pre treninga. „Trening - šetnja - trening – odmor“ bio je ciklus života u Tokiju. Savlađivanje umora i fizička aktivnost bio nam je glavni cilj.
Tako je bilo prve nedelje.
Onda se vreme poboljšalo. Kiša je prestala, a i Sunce je sinulo. Mi smo se već uveliko privikli na vremensku razliku. Kako je vreme prolazilo sve smo se više odomaćivali i osećali kao sastavni deo Tendokana i Tokija.
Počele su i pripreme za seminar na poluostrvu Izu.
Aktivno smo učestvovali u svim dešavanjima pre, za vreme kao i posle seminara. Seminar je bio posebna priča i doživljaj za svakog od nas. Ljudi iz preko 20 zemalja sveta okupljeni na istom mestu i sa istim ciljem – aikido. Upoznali smo mnoštvo ljudi i sa svima uspostavili kontakte, prijatno smo se družili i razmenjivali utiske. Svaki dan je bio priča za sebe. Posle seminara kraći odmor i zbog velikog interesovanja samo po jedan trening na dan.
U nedelju 18.10. organizovan je veliki prijem povodom 40 godina postojanja Tendokana. Na njemu se moglo videti puno značajnih ličnosti, poštovalaca Senseievog rada, bilo da su iz sveta politike, zabave ili kulture. Nikako ne smem zaboraviti doajene aikidoa koji su sa vežbanjem počeli još dok je Sensei Shimizu bio učideši kod O-senseija Morihei Uešibe. Na jednom mestu bile su okupljene generacije i generacije aikidoka.
Sve je bilo organizovano na najvišem nivou. Pozdravni govori najviših zvanica, kraća demonstracija od strane Sensei Nagaija i Kente kao i najmlađih iz Tendokana bili su prilika da se u punom svetlu sagleda celokupan Senseiev rad.
Najznačajniji događaj te večeri za nas je bilo pojavljivanje bivšeg ambasadora Japana u Beogradu gospodina Tadashi Nagaija, čoveka bez čije pomoći ne bi bilo ni donacije našem savezu. Sa gospodinom Nagaijem imali smo i kraći razgovor uz obavezno slikanje.
Sledeći dan je bio dan bez treninga.
Zadnje nedelje boravka Tendokan je bio pun vežbača, ali se i pored gužve moglo trenirati bez problema. Naravno, pažnja i obazrivost moraju biti na istom nivou bez obzira da li se vežba sa manjim ili većim brojem ljudi.
Na kraju bih samo ostavio pozdrav sa željom da se što pre sretnemo na istom ili nekom drugom mestu i u još većem broju.
Želeo bi još jednom da se zahvalim svima iz Tendokana, a na prvom mestu Sensei Šimizuu, Sensei Vatanabeu, Sensei Nagaiju, Sensei Satou, Sensei Kenti kao i svim aikidokama iz Tendokana od najmlađeg do najstarijeg. Kada se bolje pogleda u Tendokan, vidim da imamo još dosta toga da naučimo, privučemo i zainteresujemo još veći broj ljudi jer za aikido ne postoje granice, tu stvarno vežbaju svi od najmlađih do najstarijih.
Pozdrav i jedno veliko, veliko hvala na svemu sto ste učinili za nas!
Poslednji učenik O-Senseija Uešibe
Kažu da je O Sensei Morihei Uešiba podučavao preko deset hiljada učenika. Neki od njih su posvetili dušu i telo aikidou, postali uči deši i izgradili grupu majstora koja je razvijala aikido po svetu. U tom veoma zatvorenom krugu su neki, poput Minoru Moćizuki Senseia negovali vrlo blisku vezu s osnivačem aikidoa. Kenđi Šimizu je jedan od tih retkih osoba koje je O Sensei neposredno podučavao i kome je posvetio posebnu pažnju. Leo Tamaki se za Vas sreo sa „poslednjim učenikom“ majstora Uešibe.
Sensei, u detinjstvu ste počeli s džudom?
Kenđi Šimizu: Tad sam imao 13 godina i bavio se oko 23 godine. To mi je, istina, dalo jednu dobru osnovu, ali i lošu naviku. U početku treniranja aikidoa, Osava Sensei se brinuo da mi moje razumevanje aikidoa, pogotovo Uke-treninga, ne naškodi.
S obzirom na to, šta je glavna razlika između džudoa i aikidoa?
Kenđi Šimizu: Slično je. Mada dok se u džudou, kad si bačen, pruža otpor, dotle se u aikidou bacanje prihvata, bez odupiranja tehnici. Ali pad se ne lažira. Danas je, međutim, to čest slučaj. Pre nego što se tehnika izvede, partner sam pada.
Kada vetar duva, grane se savijaju. Kada jako duva, savija stablo, kada duva blago, grane se lagano njišu. Sa aikidom je slično, ne bi trebalo sami da padamo, nego da se uskladimo sa pokretom, bio on mekan ili snažan. Kod džudoa postoji navika da se pruža otpor i mislim da je to bila i moja greška. Međutim, malo po malo, uspeo sam prirodno i pravilno padam.
Da li ste bili ikada povređeni?
K.Š.: Naravno, puno puta. Vidite, moja su oba zgloba različita, to su zbog Nikjoa postala deformisana. Ako još nikad niste radili Nikjo, a neko ga odjednom naglo, snažno primeni, to deluje kao da vam je sevnulo u glavi. Posle sam naravno tražio da vratim ono što je meni urađeno. Ali se partner nije dao.
S vremenom se naravno napreduje i kad se nauči pravilna forma, postaje se vrlo jak. Posle sam išao kod tog što me je povredio i molio ga da vežba sa mnom, ali bi mi on uvek odgovorio: „Ah, ne mogu danas, moj lakat je povređen.“ Ili „Koleno me boli.“(smeh)
Kako se dogodilo da sa džudoa pređete na aikido?
K.Š.: Zbog starosti se ne može stalno napredovati, čak i kad je čovek jak. Gospodin Kaburagi, moj poznanik, me je pitao jednog dana da li se ja zaista želim posvetiti džudou. Tada mi je rekao: „Džudo je danas sport.“ To je bilo pre 43 godine....“Kad budeš hteo da praktikuješ, ne džudo, nego pravi Budo, moraćeš se sresti sa poslednjim Budokom.“ To je bio Morihei Uešiba, za koga do tad nisam čuo. Gospodin Kaburagi je zatim organizovao sastanak sa njim na kojem sam mu ja bio predstavljen. O Sensei, Kišomaru Sensei, Tohei Sensei, gospodin Kaburagi, Muko, ćerka Osava Senseia, koja se kasnije udala za mog starijeg brata i ja smo bili tu.
Kako je Vaš sastanak prošao?
K.Š.: Kada sam ga upoznao, čudio sam se da jedna takva osoba uopšte postoji. To je bilo kao da je došao iz prošlosti. Bio je kao neko ko živi u jednom drugom vremenu.
Između nas se nešto desilo na prvi pogled. Nismo se ni poznavali, a čim sam ga ugledao odmah sam ga poštovao i divio mu se; čini mi se da je i on mene hteo da proceni i želeo je da treniram s njim. Na polasku sam ostavio svoju adresu i spremao se da ponovo dođem. Međutim Kišomaru me je sam nazvao i rekao da bi O Sensei rado želeo da me ponovo vidi i da pita kada bih želeo opet da dođem. Odmah sam otišao tamo i O Sensei mi je rekao: „U principu ne primam više ućidešie, ali da li bi želeo da postaneš moj ućideši?“ Pristao sam i zbog toga su ljudi počeli da me zovu poslednjim učenikom. Bilo je i drugih učidešia posle mene: Endo, Suganuma, ali nisu bili njegovi poslednji učenici.
Šta ste radili kad ste se prvi put sreli sa O Senseiem? Da li je bila demonstracija?
K.Š.: Na taj dan Tohei Sensei je pravio demonstraciju. Kada me je O Sensei po drugi put zvao da dođem, ja sam došao za vreme njegovog podučavanja. U trenutku kad sam ušao u dođo on se okrenuo prema meni i pozvao me. Pokazao je odmah na meni tehniku pred ostalim učenicima i pri tom mi objasnio osnovne stvari.
Koliko često ste tada trenirali?
K.Š.: Nisam imao novaca, a kada bih trenirao osećao sam još veću glad. (smeh) Na sreću, što se više trenira to se više napreduje. Tako sam posle tri godine dobio četvrti Dan. Prvi Dan sam dobio posle godinu dana, a onda na svakih šest meseci po jedan Dan. Imao sam sreću da na najboljem mestu postanem vešt, da se podučavam ili budem u prisustvu O Senseia i imao tu čast da ga kao Uke puno služim. Ti trenutci vežbanja su mi ostali jako važni, i oni me vode i danas u mom treniranju.
Od koga ste naučili tehnike?
K.Š.: Bilo je puno Senseia, a kada sam postao uči deši posećivao sam svaki trening koji mi je bio dostupan. Međutim, najviše mi je pomogla činjenica što sam bio O Senseiev ućideši.
Tako sam mogao preko tehnike da posmatram njegovu dušu. Njegova namera se mora pročitati u njegovom duhu i neposredno se reagovati da bi se tehnika mogla ispratiti. On je u svom izboru partnera bio veoma strog. O Sensei je bio oštar. Ukoliko Uke ne bi pravilno pratio, on bi pobesneo i prodrao se: „Šta to radiš?“ (smeh) Morao si biti kadar u milimetar perfektno da ga ispratiš. Nije trpeo ni trenutak nepažnje. Na primer, kada bi bio bačen i kad je trebalo da se vratiš na mesto, nisi mu smeo okrenuti leđa. Trebao si ga i dalje posmatrati. Starao se do najsitnijih detalja da to bude autentično borilačko treniranje.
Danas je manje učitelja koji ovako puno traže. Bez pravog Reia ne može biti ni Budoa.
Osim Vas, koliko je tada bilo Ućidešia?
K.Š.: Bilo ih je puno. Koliko ja znam, jedno dvanaest, sigurno. Ljudi su me pitali zašto sam prihvatio da budem uči deši.
To je zaista bila jedna prelazna faza. Tada niko nije znao šta će biti od aikidoa. Olimpijske igre su stigle i privreda je brzo rasla. Međutim, mi sami nismo imali dovoljno novca, ni odgovarajuće hakame sebi da priuštimo. (smeh) I Senpai (stariji) su bili u istoj situaciji!
Vaš život kao ućidešija je u to vreme morao biti težak, zar ne?
K.Š.: Nismo imali novca, ali naš život je bio ispunjen i intenzivan. Nemam loših uspomena. Nije bilo vremena za razmišljanje o površnim stvarima, a čim bi imali vremena za sebe, spavali bi. (smeh)
S obzirom da sam ja poslednji došao morao sam da vodim pojedinačne treninge dok su drugi sedeli u kancelariji, pili čaj i družili se. To mi baš i nije bilo zabavno. Naime, svi su bili tu, ali bi puštali učenike da čekaju dok ja ne završim jedan trening da bi potom primio sledeću grupu. Morao sam da provodim vreme praznog stomaka, podučavajući i trenirajući. Ali takav je život u dođou. Puno je osoba treniralo. I bilo je jako loše kad bi se neko od njih povredio zato što je bio nešto jače bačen. Uvek sam se pitao zašto ne mogu da vodim zanimljive treninge. Ali posle mi je bilo jasno. Takvi teški momenti nas drže. (smeh)
Da li ste Vi vodili sve treninge?
K.Š.: Bilo je onih koje sam vodio sam i onih na koje sam dolazio kao asistent, tj. kao partner Senseiu i učenicima. Tada bi bilo drugačije i bio sam zahvalan što imam tu sreću da pratim O Senseia u njegovim treninzima.
Na primer, bio je Hioki Hidehiko. Taj čovek je imao otprilike 65 godina i bio je jedan od ličnih učenika O Senseia. Naime, uvek bi bili u troje i tada bi O Sensei pokazivao puno različitih tehnika.
Zbog svojih godina gospodin Hioki je morao na svakih deset minuta treninga, pet minuta da miruje. S obzirom da je bio dijabetičar, veoma brzo bi ostao bez daha. O Sensei bi me onda pogledao kao da želi da me pita da li imam neko pitanje. Odmah bi iskoristio priliku da ga upitam: „O Sensei, u ovoj situaciji....“
Kad sam trenirao džudo, nisam postavio ni jedno jedino pitanje. To su bili dragoceni momenti. Biti u kontaktu sa O Senseijem je neprocenjivo, a to su najviše poštovali njegovi uči deši.
Izgleda kao da je O Sensei poklanjao posebnu pažnju prema Vama?
K.Š.: Mislim da jeste. O Sensei je imao puno učenika. Prema nekima od njih se ponašao posebno pažljivo, na primer prema Moćizuki Senseiu, s kojim je bio blizak još od detinjstva ili prema meni, u poslednjoj fazi svog života. Uputio mi je nebrojeno primedbi. Tako se on ophodio prema ljudima koji su mu bili posebno dragi! (smeh)
U svakom trenutku bi me pozvao da sazna da li sam prisutan. Naime, bilo mi je dodeljeno da vodim puno treninga, ali on nije mario zbog toga. Kada je napuštao dođo, pozvao bi me i poslao po boken i jo. Bez obzira da li sam imao trening ili sam trebao da vodim čas ili imao nešto zakazano, O Sensei se nije brinuo zbog takvih stvari. (smeh)
Bio sam uči deši i nije moglo ništa drugo da se radi nego da dođeš kad te pozove. Međutim, on nije zvao iz nekog blizu mesta u koje si mogao da stigneš u vremenu od pola sata ili sat. On bi zvao iz Osake, Ivame ili takvog nekog mesta. To se stalno dešavalo.
Ali istovremeno je bio neverovatno drag i brinuo se o meni kao deda o svom unuku. Na primer bilo je takvih priča. O Sensei je želeo da ide do hrama u Ivami. Ja sam sa svoje strane taman završio trening i rekao sebi kako ću konačno moći da odem na jednu brzu poslepodnevnu dremku. Sutradan sam imao dva redovna treninga i dva ili tri treninga koja sam trebao da vodim, tako da često nisam mogao dovoljno da se naspavam.
O Sensei mi je prišao i rekao mi: „Ah, Šimizu, idem u Ivamu, hajde sa mnom!“ Ivama se nalazila daleko i put donde je bio jako dugačak, trebalo je više sati da bi se stiglo donde. Naravno, odgovorio sam revnosno: „Da, razumeo sam.“ I započeo s pripremama. Međutim, bio sam umoran i moj odgovor je verovatno zazvučao kilavo. Ima trenutaka kada telo počne da biva teško i naravno, O Sensei je to osetio. Onda je došao jedno pet ili deset minuta kasnije i rekao mi: „Ah, Šimizu, za danas je dosta, ne moraš da ideš sa mnom.“ Razumeo je celu situaciju. O Sensei je imao dobrotu u sebi, puno me je koristio kao Ukea, ali se takođe i brinuo o meni do detalja.
U intervjuu za Aikido žurnal-Veb sajt ste ispričali da je O Sensei tokom jednog treninga pobesneo i tom prilikom rekao da ono čime ljudi žele da se bave nije aikido.
K.Š.: Da, bio je veoma strog u vezi tehničkih detalja. Uvek je govorio: „Ja ne praktikujem takav aikido!“
Demonstracije koje se danas izvode u Budokanu su se tada održavale u Hibiji. Međutim, O Senseia nismo smeli tu ispred da vozimo. Kada bi video nekog kako vežba aikido, rekao bi: „Šta radi on! To nije aikido!“
Sala bi bila puna i bilo bi oko 2000 gledalaca. Takva dešavanja su bila veoma mučna, pa smo zbog toga u početku morali da nosimo O Senseia na njegove demonstracije. O Sensei je čekao u dođou i pitao me: „Već je počelo, ili? U koliko sati treba da sam tamo?“ A sa druge strane mi je rečeno: „Šimizu, ne smeš pre ovog vremena dovesti O Senseia!“ (smeh)
O Sensei se izražavao neverovatno iskreno. Nije mogao da laska i bio je veoma strog.
Kada je O Sensei držao demonstraciju, pokazivao je često drugačije nego što pokazuje u dođou?
K.Š.: Da budem iskren, uvek sam imao osećaj da O Sensei na svakodnevnim treninzima ne pokazuje ceo opseg svojih mogućnosti. Ne pred širom javnosti, nego na privatnim demonstracijama ili pojedinačnim treninzima bi pokazao tehniku koju inače nisi video. Kada bih ga gledao rekao bi mi: „Ah da, naravno, to se može i ovako izvesti.“ Ili „Ovo je isto pravilan Buđucu.“
Bilo je i momenata kada bih sam sebi rekao, gledajući pojedine tehnike, da ih jedino O Sensei može izvesti. Takvo mišljenje je bilo rašireno među starijima (Senpai). Jedino je O Sensei sposoban za tako nešto....
O Sensei je bio jedna od onih individua koje se pojave u svetu Buđucua jednom u pedeset ili sto godina. Bio je genije!
Liče li ove tehnike Daito Rjuu?
K.Š.: Hm, sigurno. Ali O Sensei je vežbao u nebrojeno škola, tako da je moguće da je od istih tehnika iz jedne ili druge škole sam napravio jednu stvar. Ja sam samo od njega učio, tako da ne mogu tačno da kažem.
Po čemu se aikido razlikuje od drugih Budo veština?
K.Š.: Mislim da suština leži u dubini aikido filozofije. Što se aikido više vežba to postaje sve teži za učenje. Međutim, s godinama se ostvaruje i napredak.
Uzmemo li za primer džudo ili karate, kod ovih borilačkih veština se najviši nivo generalno dostiže u mladosti. Što su bolje telesne mogućnosti, to smo jači. U aikidou snaga ne proizilazi iz telesnih sposobnosti već iz harmonije tela i duha. To dovodi do paradoksa po kojem je čovek uvek efektivan bez obzira na starost.
Što se aikido više vežba, to sve više telo i duh postaju jedno i što više vremena prolazi to se postaje uspešniji.
Znači li to da su telesne mogućnosti nisu od prmarnog značaja?
K.Š.: Ima ljudi koji su u odličnoj kondiciji, ali na prvi znak bolesti iznenada umru, dok puno bolešljivih ljudi živi dugo. Onda se zapitamo, šta se podrazumeva pod ljudskom snagom. Znači li to da treba živeti život samo dok si jak, dok si mlad ili živeti život do poslednjeg trenutka?
Prava priroda ljudske snage leži u stvarima kojih čovek postane svestan tek pri dužem treniranju aikidoa. Kad se stari, telo se menja. Kada si mlad telo funkcioniše sasvim dobro i čovek je u formi. S godinama telo slabi, ali duh postaje sve jači. To je naš „Kimoći“ koji usmerava i prilagođava naše telesne slabosti i omogućava nam da preživimo do poslednjeg izdisaja. To ima i svoju konkretnu primenu u tehnici, kada se koristi partnerova snaga.
Kako Vi definišete Ki?
K.Š.: U aikidou se često spominje Ki, ali to je apstraktan pojam koji je teško razumeti. Kad se govori o Kiju, pre svega treba uzeti u obzir Kimoći, rad duha, osećaj. Odatle dolazi snaga i energija. Ovaj osnovni princip je mnogo važniji od telesne snage. Efikasnost dolazi iz duhovne snage.
Slušate li priče onih koji su preživeli rat, shvatićete da stradaju oni koji imaju slab Ki. Bez hrane i nade, jedino duhovna snaga (Kirjoku) omogućava da se preživi naredni dan. Ako izgubiš nadu, umireš. Ki vodi i usmerava ljude.
Da li je Ki više telesna snaga ili duhovna energija?
K.Š.: Duša je izvor Kija.
Ne želim da me ljudi pogrešno razumeju, ali ja verujem da se ne može objasniti šta je Ki. To je nešto što se jedino kroz treniranje može otkriti i razumeti.
Neki ljudi se interesuju samo za tehniku i žele da postanu jaki, pa se samo na to fokusiraju. Međutim, čak i kad se solidno nauči tehnika, ona sama je beskorisna. Ako duh nije jak, kad se suočimo s protivnikom srce bude slabo, uprkos jakom telu. U stara vremena se u Budou pri treniranju telo koristilo za jačanje duha. „Šin šin tanren“, telo i duša se kuju. Aikido je baš takav, on služi za zajedničko jačanje tela i duha. Ljudima je to teško.
Ne možemo se ograničiti na učenje tehničke forme. Počinje se sa vežbanjem forme, kate, zatim se ona zaboravlja da bi se umesto nje usadila tehnika. Samo ponavljanje forme nas ukrućuje i blokira naš razvoj.
Vežbanje forme je dakle samo prvi korak?
K.Š.: Da, kad se počinje, važno je tačno naučiti pravilnu formu. To je Kihon, osnova. Međutim, ostanemo li fiksirani na vežbanju Kihona, ne možemo napredovati.
Da li pokazujete tehniku tako što podelite pokret ili je izvodite odjednom?
K.Š.: Lično ne delim tehniku pri vežbanju. Podelim je jedino kada je to potrebno da bi početnicima objasnio neki detalj, ali takođe pri normalnom treningu kada tehnika nije u potpunosti pravilna, forma se ispravi kroz praktično saznanje.
Samo ponavljanje tehnike nije dovoljno. Važno je uključiti duh u vežbanje.
Podučavali ste u mnogim stranin zemljama. Da li onda menjate Vaš način podučavanja?
K.Š.: Ne, jednostavno podučavam kako sam razumeo, sve što znam. Osoba koja je ranije prevodila za mene, me je jedan dan pitala: „Sensei, može li se baš sve uvežbati?“. Naravno! Ljudi se trude, prevaljuju razdaljine i plaćaju da bi trenirali i pokaže se da za njih nema granica, sve se može uvežbati! (smeh)
Primećujete li razlike u vrsti i metodu na koji ljudi vežbaju i vide aikido?
K.Š.: Da, ima toga puno. U inostranstvu se ljudi mnogo više interesuju za vežbanje i treniraju mnogo ozbiljnije. U Japanu ljudi vežbaju aikido kad imaju slobodnog vremena ili iz zdravstvenih razloga. Mene to ne uznemirava. Za Evropljane je, međutim, vežbanje aikidoa često nešto više od hobija. Da uzmem za primer, trenutno je najmanje sedam ili osam ljudi iz Evrope došlo da trenira. U Japanu ima ljudi koji se prijave i odustanu, a jedva da su i vežbali. Zato što ne uspeju da ispune sopstvene obaveze ili ne napreduju onoliko koliko su hteli. Onda kažu da nisu sposobni za to i odustanu. U inostranstvu ljudi više vežbaju iz strasti, tako da je veći broj onih koji nastavljaju da treniraju. Već trideset godina odlazim u Nemačku, a od početka vežba preko hiljadu učenika. To me ispunjava zadovoljstvom. Kada učenici tako dugo treniraju, naravno da razumeju šta je aikido.
Zašto nemate lepo mišljenje o Budo veštinama u Japanu?
K.Š.: Japan je postao bogata nacija u materijalnom smislu, međutim to nije jedino bogatstvo... Ludi su izgubili orijentacione tačke i ne veruju ni u šta. Danas Japan traži i pita se koje vrednosti da prihvati. Ali to je pitanje koje će prodrmati ceo svet....
Držaćete seminar u Francuskoj. Da li će to biti prvi put da podučavate u Francuskoj?
K.Š.: Ne, još davno me je Noro Sensei pozvao. To je prilično smešna priča. Jednog dana je u Aikikai došao engleski učenik Noro Senseia. Bio je tako jak, tako mišićav da je podsećao na konja! Fizički je bio neverovatno jak, a Judanša (nosilac Dana), kojeg je ščepao nije mogao da izvede tehniku. Majstor koji je tada vodio trening je prišao i rekao mu: „Zgrabi mene!“ Naravno njega niko nije mogao da blokira i svako bi bio bačen. Englez je međutim ostao da stoji.
Ja sam bio u kancelariji, Kišomaru Sensei se pojavio bez daha i rekao mi: „Šimizu, dođi časkom ovamo!“ Pitao sam se šta se dešava i pomislio da se Sensei ne oseća dobro. Na tatamiju mi je rekao: „Ovaj učenik pruža otpor, počni da vežbaš s njim!“
Po njegovom stisku sam osetio koliko je neverovatno jak i da nema šanse da uspem da ga bacim. Međutim, ja sam bio bivši džudoka, tako da sam ga izvodeći tehniku pokosio. On je poleteo uvis, a zatim tromo tresnuo dole. (smeh) Dok je ustajao da me ponovo uhvati, pazio je i na svoje noge, pa sam mogao normalno da ga bacim.
Kada se vratio u Englesku, izgleda da je ispričao taj slučaj majstoru Noro i rekao mu da postoji jedan impresivan uči deši, Šimizu.
Kada je Noro ponovo došao u Japan, posetio me je i bili smo zajedno na večeri. Kasnije me je, povodom mog putovanja u Nemačku, pozvao da dođem u njegov dođo da podučavam. Bio je veoma vesela ličnost. U Parizu se prema meni veoma ljubazno ponašao i vodio me u zaista sjajne restorane!
Od tada više nisam bio u Francuskoj, ali imam sad jednog vrednog učenika, Paskal Olivera, koji vežba u okolini Pariza i koji me je molio da dođem. On je ovde u Japanu dugo učio i mislim da mu je Kristian Tisier skrenuo pažnju na mene.
Poznajete Kristian Tisiera?
K.Š.: Ne, zapravo. Pre nekoliko godina je došao da posmatra moj trening. Ponudio sam mu da sedne udobnije, ali on je ceo čas proveo u seizi. Onda smo dugo pričali. S obzirom da je došao iz Aikikaia, bio sam iznanađen što je znao za mene.
Francuzi zaista vole borilačke veštine. Mislim da se u Francuskoj najviše praktikuju. I Tamura Sensei je u Francuskoj, jel tako?
Da.
K.Š.: Tamura Sensei je zaista dobar čovek. U Hombu-dođou je bio vrlo ljubazan prema meni. Prema svima je bio ljubazan, ali je istovremeno i bio veoma iskren i nije obraćao pažnju na to šta drugi misle. Vežbao je Kihon od O Senseia veoma vredno. Osobe poput Tamura Senseia zaista dobro koriste Ken. Mi smo, nasuprot tome, napadali O Senseia s mačevima, a on bi nas bukvalno probo! (smeh)
Imao sam podeljeno mišljenje o ljudima koji su mi se tada sviđali i koji nisu. Među starijima (Senpai) je bilo osoba koje nisu iskreno trenirale. Ja sam tek bio došao i kada je neko od njih vežbao sa mnom, blokirao bi me što jače može, samo da bi mi pokazao svoju nadmoć. Oni su, takođe, znali da sam trenirao džudo, ali je to bilo bez značaja. Onda bih ih bacao na silu, koristeći džudo posebno u početku. Pre smo govorili, ako često koriste „podle“ načine da pruže otpor tako da Vam ometaju tehniku ili Vas ne napadaju pravilno, da ću ih na kraju uz pomoć džudo tehnike baciti. Koliko me je puta O Sensei ispravljao i govori mi, nismo u džudo-dođou. (smeh)
Rekao mi je: „Još uvek koristiš džudo tehniku.“ A ja sam mu odgovorio: „Hm...partner me zaista snažno hvata i ona dođe sama od sebe.“ Na ovaj način sam bacao sve do Jodana (nosioce 4.Dana).
Od kog uzrasta deca mogu da dođu u Tendokan?
K.Š.: Od pet godina. Uče se pravilnom ponašanju, kako treba da se kreću i da padaju. Onda od gimnazije počinju da treniraju sa odraslima. Međutim, kod aikidoa se ne može žuriti. Za razliku od sporta, gde se na Olimpijske igre moraju spremati mladi, mi imamo tu sreću da nemamo određeno doba.
Da li je u aikidou važno vežbati s oružjem?
K.Š.: Ja mislim da ne. Danas sve više učitelja podučava Ken, ali ranije je O Sensei bio nezadovoljan kad bi vežbali s mačem. Rekao bi: „Aikido je Taiđucu, zato više vežbajte Taiđucu.“ Na treningu je poželjno menjati načine na koji se napada, i u tom smislu je korisno vežbati odbranu od Ken-, Jo- i Tantoa. Međutim, ne smatram da je potrebno vežbanje sa dva mača. Ljudi koji to žele mogu da treniraju kendo.
Danas ljudi pričaju o aikikenu, aikijou, otuda vlada velika konfuzija o značenju aikidoa. Esencija aikidoa je Taiđucu, to se mora uzeti u obzir. Međutim, mač se koristi da bi se naučio Riai, osnovni principi.
Telesno, zgodnije je vežbati sa Ken ili mačem. Na kraju usled bacanja budeš i imobiliziran. (smeh)
Da li je O Sensei koristio izraze kao što su aikiken i aikijo?
K.Š.: O Senseia nisam nikad čuo da ih koristi, ali smo ih u dođou često koristili između sebe.
Kada je O Sensei demonstrirao tehniku, da li je koristio oružje?
K.Š.: Ne. Zahvaljujući svojoj kretnji. Jedva da smo uspevali da ga napadnemo! A kad bi napali, automatski bi bili posečeni ili bačeni. (smeh)
On je predviđao naše namere. Ako možeš da predvidiš, borba je već završena. Tu veštinu je izučio zato što je puno trenirao. Vladao je veštinom Dokušinđucu kojom je mogao da gleda u tuđe srce.
O Sensei je bio neverovatno mudra osoba. Svetu Buđucua je doneo beskonačnu mudrost. Niko mu nije bio ravan.
Šta je O Sensei koristio za Bokuto?
K.Š.: Klasičan boken. U mladosti je ponekad koristio i deblji, za udaranje Mikavare. U moje vreme to nije bio slučaj i to pouzdano znam, zato što sam mu ja nosio oružje.
Imao je i jedan tanji koji je posebno koristio pri molitvama.
Da li je O Sensei vežbao ili učio kate s oružjem?
K.Š.: Ne verujem. Bez obzira što sam bio njegov glavni Uke, nisam stalno bio s njim, tako da ne mogu da tvrdim da se to nikad nije desilo. Sve u svemu, ja ga nikad nisam video da vežba.
O Senseiu se baš i nije sviđalo vežbanje sa štapom. Uvek je govorio: „Vežbajte intenzivno Taiđucu!“
Da li je vežbanje na kolenima važno?
K.Š.: U poslednje vreme ne pokazujem tako puno suvari vazu. Ako bolje pogledamo tu tehniku, u njoj nema prirodne kretnje, a kolena se jako oštećuju.
Hodanje na kolenima je dobro za jačanje nogu i kukova. Međutim, kada vežbamo u dvoje, počinjemo jako da se naprežemo. Ovakav način vežbanja dovodi do znatnog opterećenja kolena, što često dovodi do povrede.
U prošlosti su ovakve tehnike bile potrebne, jer se živelo na kolenima. Danas to više nije slučaj, i moje je mišljenje da je rizik od povreda prevelik u poređenju sa važnošću te tehnike.
Koleno se često povredi, pri većini fizičkih aktivnosti. Kada se povredimo, teško nam je da se oporavimo od toga, zato je važno vežbati na način na koji ćemo sačuvati sebe.
Majstor Uešiba je bio poznat po svojoj neverovatnoj snazi. Da li ste bili svedok nekog posebnog događaja?
K.Š.: Da, O Sensei je od mladosti bio poznat po svojoj snazi. Sećam se da me je jednom pozvao da ga izmasiram. Seo je u svom kimonu i rekao mi: „Šimizu, izmasiraj mi malo leđa.“ Mislio sam da ne želi da ga masiram jako, pa sam počeo polako. A on mi je rekao: „Da li si ti ikad bio na masaži? Ti uopšte nemaš snage!“(smeh)
Bio sam mlad i rekao sam sebi: „OK, ako se nešto desi, nisam ja kriv.“ I onda sam počeo da masiram svom svojom snagom. On se nije pomerio ni milimetar. Bio sam zapanjen. To je bilo neverovatno.
U takvim momentima sam mogao da vidim pravu snagu O Senseia, mnogo više nego pri demonstriranju čiste snage. Duh mu je bio u telu, a centar mu je bio čvrst. Pitao sam se kako je postao tako jak. Bilo je neshvatljivo, pogotovo što je u to vreme imao već 80 godina.
O Sensei je bio posebna ličnost i postoji mnogo priča koje to dokazuju. Jedan od starijih (Senpai) mi je, na primer, ispričao sledeću priču. Jednog dana ga je O Sensei pozvao i rekao mu: „Jedan posetilac dolazi u dođo. Idi po njega i doprati ga dovde!“ Učenik ga je onda pitao da li je on ugovorio sastanak, ali je odgovor bio odričan. Onda ga je pitao kako može znati da neko dolazi. O Sensei mu je rekao: „Jedna osoba čeka u blizini trafike na ćošku. Obučen je u belo i nosi šešir. Idi po njega.“
Učenik je onda pošao i rekao sebi kako O Sensei priča čudne stvari. Međutim, sreo je osobu koja je izgledala onako kako ju je O Sensei opisao! Zatim ga je pitao da li želi da poseti O Senseia, a ovaj mu je odgovorio: „Da, dobro ste pogodili. Međutim, ne mogu da nađem dođo. Da li ste Vi jedan od njegovih učenika?“ „Da, O Sensei me je poslao da dođem po vas.“ „Molim? Ali ja nisam nikog obavestio.“ Tako su i posetilac i učenik bili zapanjeni. (smeh)
Ima takvih stvari. O Sensei je iznenada video osobu u svom duhu. To je istinita priča koju mi je Moćizuki Sensei ispričao.
O Sensei je bio značajna ličnost, ali istovremeno i ekscentrik. Nije bio Bog ili Anđeo. Dešavalo se da kao i svaka osoba posrne ili padne i u tim trenucima bih rekao sebi da on nije ništa drugačiji od mog oca. Što se Buđucua tiče, bio je nezamenljiv. Kad sam počeo da treniram aikido, ljudi su mi govorili da je on poslednji Buđucuka u Japanu. Sigurno je da je bio poslednji, ali je bio i najveći. Zaista smo imali veliku sreću.
Gde je O Sensei uglavnom živeo? U Ivami, Tokiju, kod učenika?
K.Š.: Tokom sedam godina koliko sam proveo kraj njega, uglavnom je živeo u Hombu dođou i slabo je putovao.
Koji majstor je ostavio najveći uticaj na Vas?
K.Š.: Sem O Senseia: Osava Sensei. Bili smo veoma bliski i naš odnos je bio skoro kao otac i sin. On me je puno naučio o aikidou.
U to vreme sam vodio puno treninga. I uvek sam izgledao izgladnelo. Tada me je puno učenika pitalo: „Šimizu Sensei, da li ste slobodni danas posle podne?“ Ja sam odgovorio: „Ako je besplatno, slobodan sam.“ I oni bi me poveli na ručak. Bio sam tolika cicija da sam uvek prihvatao takve ponude.
Na kraju je Osava Sensei čuo za te pozive i došao do mene: „Čuo sam da te i dalje pozivaju. Izgleda da ne razumeš te stvari, ali kada si tri puta pozvan, moraš bar dva puta odbiti. Jednom može...“
Bio je ljubazan i objašnjavao mi je takve stvari. Danas, naravno razumem, ali u tom trenutku sam se pitao zašto moram da odbijem. Da me on nije naučio, nikada ne bih znao kako treba da se ponašam. (smeh)
Ono što me je pogotovo činilo srećnim je to što su se O Sensei i Osava Sensei podmladili od kad sam ja došao. To je verovatno bilo zbog moje prostodušnosti.
Na primer, Osava Sensei je bio nadležan za dva jutarnja treninga. I često me je od kuće zvao da dođem u Hombu. Rekao bi mi: „Danas se ne osećam baš najbolje. Vodi trening umesto mene.“ Ja sam odgovorio: „U redu, pobrinuću se za to. Vi samo pazite na sebe.“ Tako je to bilo više puta. A onda bi mom starijem bratu rekao: „Tvoj mlađi brat je tako čio.“
Osava Sensei je tada bio osmi ili deveti Dan. Kada bi nazvao u dođo i tražio zamenu, svi uči deši bi mu odgovorili: „To je nemoguće, nismo u poziciji da Vas zamenjujemo.“ Ja bih, nasuprot tome, presrećno odgovorio: „U redu, odmah ću se pobrinuti za to.“ (smeh) Želeo sam sve da uradim kako treba, tako da bi on imao vremena da se odmara.
Ima i drugih priča. Često smo išli sa Osava Sensei i Kisšomaru Sensei u dođo u Odaravu. Taj dođo je bio jedan od najvažnijih, zato što je spadao u najznačajnija mesta za vežbanje u Aikikaiu. Svake nedelje sam išao tamo, neki put sa Osava Senseiem, neki put sa Kisšomaru Senseiem.
Jednog dana smo sa Osava Senseiem poranili sat vremena. I taman da vežemo hakame, ja to primetim i prokomentarišem. Tada mi je rekao: „Ah, stvarno. Pa, kako bi bilo da malo probamo džudo?“
Između nas je postojala dosta velika razlika u godinama, ali je on bio dobar džudoka, 3. ili 4. Dan. Međutim, s obzirom da je baš želeo da vežba, pristao sam.
Stali smo u početnu poziciju i on mi je rekao: „Uradi neku tehniku.“ Ali s obzirom da je preda mnom bio Osava Sensei, nisam bio siguran. Rekao sam sebi, ako krenem s napadom, odmah će me pročitati. On je rekao: „Nemoj se snebivati, hajde, kreni.“ Ja sam ga više puta pitao smem li, a on je svaki put odgovorio: „Da, naravno!“
Moja omiljena tehnika je bila uči mata. Gledao sam kako da ga zbacim i bum! Osava Sensei je poleteo visoko. Onda je ustao i rekao: „To je čudno.“
Ja sam se ceo uneo u tehniku i uspeo da ga bacim zato što sam mislio da će me sigurno pročitati i zato što mi je rekao da sam neodlučan. Najmanje pet ili šest puta smo ponovili tu tehniku i svaki put je funkcionisala. Onda mi je rekao: „Ti si baš jak, jel?“ Fizički je sve bilo u rukama, s obzirom da sam mu mogao biti sin.
Sledećeg dana me je nazvao moj brat i rekao mi: „Čuo sam da si juče vežbao džudo sa Osava Senseiem?“ S obzirom da je navaljivao, priznao sam da smo malo vežbali. „Navodno si tamo proveo vreme snažno ga bacajući.“ Rekao sam mu da ga nisam tako puno bacao, ali on je nastavio: „Čak i kada ti traži tako nešto, on je i dalje tvoj učitelj. Učitelj se ne može bacati tako!“(smeh) Baš sam bio bezobziran.
Sledeće pitanje je malo drsko, pa Vas zbog toga molim za izvinjenje, ali iz kojih razloga ste napustili Aikikai?
K.Š.: Dugo sam ćutao, ali mislim da posle toliko vremena mogu slobodno da govorim o tome. Zamerio sam se sa Tohei Senseiem. Iako sam se raspravljao sa Tohei Senseiem, Kišomaru Sensei je bio taj koji se uzrujao.
U to vreme sam podučavao na mnogim mestima. Nakon odlaska Tohei Senseia, postao sam onaj koga su slali na najvažnija mesta; između ostalog mi je dodeljeno i vežbanje sa najuglednijim ličnostima. Ovako rečeno zvuči kao da imponujem sebi, pa bih zbog toga želeo da se izvinim, ali izlažem ovo opširno pre svega iz odgovornosti.
Kišomaru Sensei je bio veoma ljubazan i tako se ponašao i prema meni, slao me je na razna mesta, u Parlament, na važna upoznavanja, tako da sam u izvesnom smislu postao zaštitni znak Aikikaia.
Ubrzo posle toga se Tohei Sensei vratio sa Havaja. Ljudi su ga pitali za mene, pa je on počeo da mi govori: „Radite li na tome da stvorite Šimizu-Ha (Šimizu stil)?“. Zatim je polako počeo da posećuje mesta na kojima sam vodio treninge. Pitao je, ko je učitelj.
Odgovorili su mu, Šimizu Sensei. On bi onda govorio: „Taj Ikjo nije pravilan! Šiho Nage ne ide tako.“ i druge takve neljubazne stvari. Onda sam se zamerio s njim. Bez obzira što me je baš Kišomaru Sensei slao svuda, on se uopšte nije trudio da objasni da ja idem na ta mesta zato što me šalju. Kišomaru Sensei me nije podržao, a Osava Sensei je tu bio u nezgodnoj poziciji. Onda sam ja objavio da napuštam dođo. To je bilo sredinom 1970. god.
Niste se nikad pokajali zbog svoje odluke?
K.Š.: Ne. Bio je jedan pravnik, Sugimoto koji je savetovao Aikikai o mnogim stvarima. Jedne godine nakon tog događaja, zamolili su ga da se sastane sa mnom i da sa mnom priča o mom povratku. To je trajalo skoro godinu dana, ali ja nisam pristao.
Danas sam tu gde jesam zato što sam nastavio sam. Hombu dođo je jedan težak brod koji uprkos vetru i kiši i dalje plovi. Ovde smo mi kao jedan mali, svega tonu težak brod. Kad pada kiša, moramo izbacivati vodu, kada vetar jako duva, moramo ga držati u ravnoteži. (smeh) Čak ni noću ne smemo zaklopiti oči. To je pitanje opstanka. Na to sam se navikao i takav način života smo od tada stvorili. To je jako ojačalo naš duh.
Danas pojedinačna istraživanja majstora pokazuju ogromne razlike. Kakvo je Vaše mišljenje o razvoju aikidoa?
K.Š.: To je nezgodno pitanje. U vezi toga postoje i dobre i loše stvari. Na žalost, veći je broj loših stvari.
Mislim da samo po sebi nije loše ako postoje razlike u formi. Uvek gledam da prenesem aikido onako kako je nas O Sensei učio. Možda će mnogi, posmatrajući moje tehnike, imati utisak da ono što ja radim nije isto što je on radio. Moj duh i moje telo su drugačiji od onog kakvi su bili u početku, i nemoguće mi je da izvedem tehniku na potpuno isti način. Normalno je i prirodno da ljudi koji su učili od O Senseia prilagode svoju praksu svojoj ličnosti. Međutim, izgleda mi neprimereno kada se radi nešto sasvim drugačije.
Da li je važno poznavati osnovne principe japanske kulture?
K.Š.: Hm, to je još jedno pitanje na koje je teško dati jasan odgovor...
To zavisi od čoveka, a lično se nisam bavio tom temom. Moje je mišljenje da se to postiže kroz aikido, kroz praktično iskustvo. Mislim da nam otkrivanje suštine jedne stvari omogućava da razumemo i sve ostalo.
Šta treba da traže oni koji vežbaju da bi se razvili?
K.Š.: Važno je razviti pravilan instinkt, naučiti telo da spontano funkcioniše u skladu sa prirodom. Tehnika se nauči, ali ovo se mora razumeti ne glavom već telom. U kritičnim trenucima kada budemo napadnuti, telo tačno reaguje na prirodan način.
Aikido se uči kroz ponavljanje. Snaga redovnog vežbanja je u tome što omogućava da se nauči telom. Kokju, sposobnost čitanja Ma Ai su stvari koje se trebaju osetiti telom da bi se moglo napredovati. Tehnika se onda vremenom razvija prirodnim putem.
Forma je isto nešto što se mora napustiti, ako se želi napredovati. Na početku se mora naučiti, ali ne smemo postati zavisni od nje. Ona se ne gubi, naprotiv, postaje deo Vas. Na taj način se zaboravlja, a da Vi više niste toga ni svesni. Ako ste toga još uvek svesni, ne možete dalje napredovati.
To je kao puna šolja: ne može se više ni kap sipati. Toliko vežbati da nam tehnika postane prirodna i dovede nas do zaborava: to nam omogućava naša sposobnost da naučimo nove stvari, da ih sačuvamo... Ovo je veoma blisko Zen-shvatanju.
Vi ste napisali jednu knjigu sa profesorom Kamata Šigeo o aikido i Zenu?
K.Š.: To je pre svega rad Kamata Senseia. Ja sam se uglavnom zanimao sa tehničkim detaljima i anegdotama. (smeh)
Da li ste učili Zen?
K.Š.: Ima jedan hram, Rjutakuđi u Mišimi blizu Šizuoke, u kojem je Jamaoka Tešu učio Zen. Ja sam bio blizak sa, sada preminulim učiteljem u tom hramu, Suzuki Soćuom. Jednom kad smo zajedno jeli, on mi je rekao: „Sake se mora piti u velikim količinama, hrane se mora puno jesti.“ On je bio dosta stariji od mene, i ja sam mu rekao: „Sensei, oprostite mi zbog moje neljubaznosti, ali uprkos vašim godinama pijete sake u zaista velikim količinama.“ On je odgovorio: „Zato što sam uvek prazan.“ (smeh)
On je bio zaista posebna ličnost. Osim toga, bio je tako ljubazan da mi nacrta dve predivne Tendo-kaligrafije. Jednu, koja je okačena u dođou i jednu veličanstvenu koju je naslikao dok je bio pijan. (smeh)
Umesto da slušam njegova predavanja, radije sam išao s njim da jedemo i pijemo, zato što se tako videla njegova prava priroda. U hram nisam išao tako rado, čak i kad je pričao interesantne stvari, nisam išao da slušam propovedi Bonzena. Više sam voleo da čujem jednostavne stvari spontano ispričane.
Štaviše Bonze nije pričao prirodno kada se obraćao većem skupu. Publici bi se obraćala njegova figura u svom kostimu. Mene je interesovao sam čovek.
Ovu prelepu kaligrafiju imate na Šomenu, ali nisam video Kamidanu (oltar posvećen Kamiu, duhu koji se nalazi u predmetima)?
K.Š.: Na Šomenu ne stoji Kamidana zato što na trening dolaze ljudi raznih religija, Budisti, Hrišćani, a ne samo Šintoisti.
Zapadna i japanska kultura mogu biti dosta udaljene jedna od druge. Na primer, Hrišćanstvo u osnovi smatra život kao nešto predivno, dok nas Budizam uči da je život baziran na patnji i da se predivno može dostići jedino kad se ta želja prevaziđe. Međutim, ljudska priroda je ista. Koliko god da nam je zemlja različita i koliko god da su nam običaji drugačiji, ljudi imaju jednaku osnovu. A cilj aikidoa je ostvariti se kao čovek.
Znači li to da vežbanje ima i duhovni cilj?
K.Š.: Aikido je Budo, zbog toga naravno, vežbanje podrazumeva razvoj borilačkih sposobnosti. Ali danas aikido naginje ka tome da se ograniči samo na vežbanje forme. To jeste važno, ali je i precenjeno. To me veoma uznemirava.
U puno dođoa čim se nosi Keikogi, postoji stav koji je „fabrikovan“, neprirodan, ljudi glume. Snaga koja se može videti nije prava snaga.
Vremenom vežbanje treba da omogući da duh i telo postanu jedno. Što smo jači to postajemo gipkiji, mekaniji i sa jakim duhom. Oni koji spolja izgledaju jaki su oni koji nemaju samopouzdanja. Ljudi koji imaju pravu snagu nemaju potrebu da je pokazuju.
Takvu snagu bih voleo da naučim i pri tom voleo da pomognem ljudima da to isto postignu.
Ne držati se jake tehnike, već veštine i ne odustajati. Hrabrost i moralna snaga su suština prave ljudske snage.
Tamaki, Léo: Kenji Šimizu- Poslednji učenik O Sensei Uešibe
Dragon: br. 26, za mart/april 2006. str. 20-28
Prevod s francuskog na nemački: Gaëlle Hemkemeier
Prevod s nemačkog na srpski: Jelena Kerešević
Herzličen Dank an Léo Tamaki.
back on top